Skolioza – kriva kičma

Skolioza je deformitet i stanje abnormalne zakrivljenosti kičmenog stuba. Zakrivljenje koje prelazi ugao od 10 stepeni može se definisati kao skolioza. Ona se najčešće javlja tokom detinjstva ili rane adolescencije.

Specifičnost skolioze je u tome što se zakrivljenje kičme ne primećuje ukoliko se na njega gleda otpozadi, već se može uvideti gledajući sa strane. Zbog toga se skolioza i definiše kao bočno zakrivljenje kičmenog stuba.

Ljudi oboleli od skolioze imaju zakrivljenje kičme koje može biti u obliku slova “S” ili “C”. Neretko deluje kao da se osoba obolela od skolioze nakrivila ili savila na jednu stranu.

Skolioza se može pojaviti na levoj ili desnoj strani kičme. U nekim slučajevima pojavljuje se na obe strane istovremeno i to na različitim delovima.

U preko 80 odsto slučajeva skolioza se ubraja u idiopatska oboljenja. To znači da joj se ne zna precizan uzrok nastanka, pokazuje istraživanje zdravstvenog servisa Health Direct, sponzorisanog od strane Vlada Australije.

Tipovi skolioze

Skolioza je oboljenje koje se u suštini može podeliti na četiri osnovne podgrupe. One se razlikuju po uzrocima nastajanja, ali i težini i obimu oboljenja.

Četiri tipa skolioze su:

• Kongenitalna skolioza
• Neuromuskularna skolioza
• Degenerativna skolioza
• Idiopatska skolioza

Kongenitalna skolioza

Sam naziv već asocira na genetsko, odnosno urođeno oboljenje. Kod ovog tipa skolioze zakrivljenje se može razviti još kod fetusa, a ukoliko je deformitet neprimetan pre ili tek nakon rođenja, neretko se dešava da se otkrije u ranom detinjstvu.

Tokom razvitka fetusa primećuju se abnormalnosti kod jednog ili više kičmenih pršljenova.

Ovaj tip skolioze može se pojaviti bilo gde, na bilo kom delu kičme.

Abnormalni oblik pršljenova izaziva zakrivljenje kičme i druge deformitete zbog kojih se telo razvija asimetrično i nesrazmerno.

Neuromuskularna skolioza

Ovaj tip skolioze ukazuje na povezane probleme, osnovne bolesti i anomalije.

Često je reč o bolestima kao što su cerebralna paraliza, povreda kičmene moždine, mišićna distrofija, spinalna mišićna atrofija, a uzrok skolioze može biti i stanje poznato kao spina bifida.

Dete koje ima neuromuskularne probleme u mnogo je većem riziku da kasnije tokom odrastanja razvije simptome skolioze.

Prava kičma zahteva normalan mišićni balans i snažan torzo, a kod gorepomenutih oboljenja glavne karakteristike su slabi i neizbalansirani mišići. To direktno vodi ka razvoju zakrivljenja na kičmi.

Kod dece se u početku preporučuju steznici za skoliozu, a operacija postaje opcija tek kada zakrivljenje pređe ugao od 50 stepeni.

Ukoliko se ni tada ne preduzmu drastičnije mere, zakrivljenje će nastaviti sa razvitkom. Nakon što dostigne ugao od 80 stepeni obolela osoba može osetiti probleme sa disanjem, jer se prostor za pluća drastično smanjuje.

Degenerativna skolioza

Razvija se kod starijih osoba i napada donji deo leđa, jer dolazi do trošenja diskova i zglobova kičme u skladu sa nezaustavljivim procesom starenja.

Ovaj tip skolioze ne može se trajno rešiti, ali se može zaustaviti njena progresija.

Idiopatska skolioza

Idiopatska skolioza se dijagnostikuje tek kada se prethodna dva tipa odbace kao potencijalne dijagnoze. Ovo je i statistički najčešći oblik skolioze jer se dijagnostikuje u 80 odsto slučajeva, a karakteriše ga nedostatak jasnog uzroka razvoja oboljenja.

Iako su uzroci razvitka idiopatske skolioze nepoznati do današnjih dana, stručnjaci tvrde da se ovaj tip skolioze razvija u adolescenciji – najčešće oko 10. godine života.

Kada se skolioza razvije kod dvogodišnjaka ili još mlađe dece, ovakvo oboljenje nazivamo infantilna idiopatska skolioza.

Skolioza simptomi i znaci

Postoji nekoliko uobičajenih simptoma koji ukazuju na skoliozu, iako svaki pojedinačni pacijent može iskusiti potpuno individualne simptome.

Ukoliko roditelji ili pedijatar primete pojavu jednog ili više simptoma preporučljivo je zakazati pregled kod profesionalnog fizijatra.

Ovo su neki od uobičajenih simptoma skolioze:

• Nejednaka visina ramena.
• Glava se ne nalazi u centru u odnosu na ostatak tela.
• Nejednaka visina jednog ili asimetričnost oba kuka.
• Delovi grudnog koša mogu biti u različitim nivoima.
• Asimetričnost rebara koja se može videti spreda ili otpozadi.
• Kada se telo uspravi, ruke pored tela mogu “padati” na različite načine.
• Nejednakost u struku.
• Čitavo telo može biti nagnuto na jednu stranu.
• Tekstura i sam izgled dela kože koji prekriva kičmu može biti izmenjen.

Takođe, iako ne spada u red klasičnih simptoma, bol u leđima nije neuobičajena pojava.

Jedna četvrtina pacijenata sa adolescentskom idiopatskom skoliozom može osetiti bolove u leđima.

Pacijenti oboleli od idiopatske skolioze mogu osetiti bol u leđima i naročito u zadnjem delu grudnog koša, na strani izbočenog rebra.

Uzroci skolioze i faktori rizika

Neki tipovi skolioze imaju vrlo jasne uzročnike na osnovu kojih se preciznije mogu odrediti i potencijalni faktori rizika.

Zbog toga, doktori su sistematizacijom napravili podelu na dve odvojene kategorije:

• Nestrukturalna skolioza
• Strukturalna skolioza

Nestrukturalna skolioza

Kod nestrukturalne skolioze kičma funkcioniše bez ikakvih problema, ali je vidljivo zakrivljenje.

Do ovakvog stanja može doći iz različitih razloga. Ovo su samo neki od primera:

• Jedna noga je kraća od druge.
• Zbog mišićnog spazma.
• Upalnog procesa – primer je upala slepog creva.

Strukturalna skolioza

Strukturalna skolioza je dosta kompikovanija jer se zakrivljenje kičme ne može u potpunosti sanirati.

Razlozi zbog kojih se razvija strukturalna skolioza su često samo posledica drugih, često vrlo ozbiljnih oboljenja poput:

• Tumora
• Mišićne distrofije
• Urođenih defekata
• Infekcija
• Cerebralne paralize
• Naslednih poremećaja poput Marfanovog ili Daunovog sindroma

Faktori rizika

Genetika i porodična istorija bolesti može biti ozbiljan faktor rizika za razvoj idiopatske skolioze.

Skolioza se najčešće razvija tokom perioda rasta i to u periodu između 10. i 15. godine.

Ona se u blagom obliku može razviti i kod dečaka i kod devojčica. Ipak, treba istaći da je verovatnoća pogoršanja zakrivljenosti kičme kod devojčica čak 10 puta veća u odnosu na dečake.

Ukoliko se skolioza dijagnostikuje još tokom detinjstva vrlo je verovatno da će se stanje samo pogoršavati u zrelim godinama ukoliko se na vreme ne preduzmu određeni koraci u pravcu saniranja oboljenja. Zbog toga je vrlo važno da izaberete vrhunskog ortopeda, fizijatra i fizioterapeuta.

Dijagnostika i testovi

Za uspeh u lečenju skolioze najvažnije da se oboljenje otrkije u ranoj fazi. Pored uvida u zdravstveni karton i istoriju bolesti, važno je odraditi kompletna fizička ispitivanja.

Prvi korak u dijagnostici, nakon kratkih testova i opservacije stručnog lica, svakako je analiza detaljnog rendgenskog snimka.

Ovaj snimak može pokazati lekaru koliki je stepen zakrivljenosti kičme.

U slučaju kada se smatra da nije reč o idiopatskoj skoliozi, doktor može predložiti i dodatna ispitivanja.

Ovo su neki od mogućih metoda:

• Rendgen – rendgenski snimak može pokazati strukturu kičmenih pršljenova i zglobova. Uz pomoć rendgena mogu se otkriti i druga oboljenja, infekcije, frakture ili deformiteti koji mogu biti potencijalni uzročnici skolioze.
• CT skener – snimak nastao uz pomoć kompjuterske tomografije umnogome olakšava uspostavljanje prave dijagnoze. CT skener može prikazati veličinu i oblik spinalnog kanala, njegov sadržaj i okolnu strukturu, kao i parcijalnu koštanu strukturu.
• Magnetna rezonanca – omogućava trodimenzionalni prikaz strukture tela zahvaljujući delovanju moćnih magneta i računarske tehnologije. Takođe, ovom metodom omogućava se i prikaz kičmene moždine, koren nerava kao i potencijalnih degeneracija i deformiteta.

Skolioza kod dece

Skolioza se kod dece klasifikuje na osnovu starosnih granica:

• Infantilna skolioza – kod novorođenčadi do treće godine života.
• Juvenilna skolioza – od treće do 10. godine života.
• Adolescentska skolioza – od 11. godine do završetka formiranja skeletnog sistema.

Idiopatska skolioza obuhvata većinu slučajeva koji se dijagnostikuju tokom puberteta.

Zavisno od obima deformiteta, ozbiljnosti stanja i godina deteta, skolioza se tretira pregledom kod dečijeg fizijatra pažljivom opservacijom stručnih lica, različitim varijantama steznika ili potencijalnom operacijom.

Kod dece sa kongenitalnom skoliozom poznata je činjenica da se često uz nju otkrivaju i drugi kongenitalni deformiteti.

Oni su najčešće povezani sa sledećim promenama:

• U i na kičmenoj moždini, oko 20 procenata.
• U genitalnouriniarnom sistemu, između 20 i 33 procenta.
• Na srcu, od 10 do 15 procenata.

Zbog ovoga je vrlo važno da se ispita i izvrši detaljna procena stanja u neurološkom, genitalnourinarnom i kardiovaskularnom sistemu kada se uspostavi dijagnoza kongenitalne skolioze.

Skolioza kod odraslih

Skolioza koja se razvije ili se dijagnostikuje u zrelijim godinama je drugačija od dečje skolioze jer se razlikuju uzroci nastajanja i ciljevi lečenja skolioze, s obzirom na to da se skeletni sistem pacijenta u potpunosti formirao.

Pacijenti koji su oboleli od skolioze u zrelim godinama mogu se podeliti u sledeće kategorije:

• Pacijenti koji su skoliozu lečili operativnim putem tokom adolescencije.
• Pacijenti koji nikada nisu prošli kroz bilo kakav vid tretmana skolioze.
• Pacijenti koji imaju degenerativnu skoliozu koja je povezana sa procesom starenja.

Tokom jedne kliničke studije, koja je trajala punih 20 godina, utvrđeno je da se kod čak 40 odsto odraslih pacijenata obolelih od skolioze stanje vremenom pogoršavalo.

Od tog broja, kod 10 odsto pacijenata se iskazala tendencija vrlo progresivnog napretka oboljenja, dok je kod 30 odsto njih studija pokazala da je bolest imala srednju ili blagu progresiju. To otprilike znači da se zakrivljenje povećalo za manje od jednog stepena godišnje.

Degenerativna skolioza kičme se najčešće javlja u lumbalnom delu, odnosno donjem delu leđa. Ona najviše pogađa ljude starije od 65 godina.

Ovaj tip skolioze često prati spinalna, odnosno kičmena stenoza (suženje prostora unutar i oko kičme), kao i sužavanje spinalnog kanala. Ovo stanje dovodi do uklještanja kičmenih nerava, pa su pacijenti obično onemogućeni da se normalno kreću i funkcionišu.

Bol u leđima koji je povezan sa degenerativnom skoliozom se postepeno pojačava i obično je vezan za određenu aktivnost koja pogoršava stanje pacijenta.

Krivljenje kičme kod degenerativne skolioze je relativno beznačajno i neupadljivo. Operacija se preporučuje isključivo u slučaju da neoperativne metode ne daju nikakav rezultat u cilju uklanjanja bola nakon višemesečnog tretmana.

Lečenje skolioze i tretmani

Kada se potvrdi dijagnoza skolioze, preostaje nekoliko stvari koje lekar uzima u obzir kako bi odredio način lečenja.

Pre svega to se odnosi na:

• Zrelost kičme – pre svega se misli da li je kompletno završen proces rasta i formiranja skeletnog sistema.
• Stepen zakrivljenja – proverava se koliko je iskrivljena kičma pacijentu, kao i koliko ga deformitet ometa u svakodnevnom životu.
• Lokacija zakrivljenja – stručnjaci smatraju da je krivina na torakalnom delu kičme ozbiljnija jer ima tendenciju progresa za razliku od krivine na nekom drugom delu kičmenog stuba.
• Mogućnost progresije – pacijenti koji imaju izraženo zakrivljenje pre ulaska u adolescentski period su pod većim rizikom od pogoršanja stanja i stepena deformiteta.

U zavisnosti od ovih činilaca, stručna lica se mogu odlučiti na neku od sledećih opcija:

• Opservacija (posmatranje)
• Steznik
• Šrot (Schroth) metoda
• Operacija

Opservacija

Kod mnoge dece stepen zakrivljenosti kičme nije alarmantan i lekar može isključiti neki ozbiljniji tretman uz zahtev da se stanje redovno prati.

Ukoliko doktor smatra da se stanje u narednom periodu može pogoršati, najverovatnije će zatražiti kontrolne preglede na svakih 4 do 6 meseci tokom perioda adolescencije.

Kod odraslih pacijenata, lekari uglavnom traže rendgenski snimak na svakih 5 godina osim u situacijama kada se simptomi progresivno pogoršavaju.

Steznik

Učvršćivanje kičme je efikasno kod mlađih pacijenata kojima još uvek nije završen proces rasta i razvitka skeletnog sistema.

Kod dece koja se nalaze usred procesa rasta, a imaju stepen zakrivljenosti između 25 i 40 stepeni, steznik može predstavljati efikasno rešenje kako bi se zaustavilo pogoršanje.

Postoji više različitih tipova steznika i učvršćivača kičme, a lekari imaju podeljena mišljenja koji tip pruža najbolje rezultate.

Činjenica je da ukoliko se steznik pravilno i redovno nosi, on može zaustaviti progresiju skolioze sa više od 80 odsto uspešnosti.

Neophodna je redovna provera steznika i njegovog adekvatnog prianjanja na telo i kičmu. Neophodno je imati u vidu da se radi o pacijentima koji aktivno rastu i menjaju svoju konstituciju.

Sve dok traje proces rasta steznik se mora svakodnevno nositi, a u nekim slučajevima od 16 do 23 sata na dan.

Šrot (Schroth) metoda

Najbolji rezultati u lečenju skolioze postižu se primenom Schroth metode.

Schroth metod je sistem vežbanja koji se primenjuje u savremenoj kineziterapiji kod težih slučajeva skolioze kičme.

Cilj ovog metoda je zaustavljanje progresije krivine i njena korekcija, smanjenje bola uzrokovanog postojećom skoliozom, povećanje vitalnog kapaciteta pluća, poboljšanje posture, kao i osposobljavanje pacijenta da dugotrajno održi postignutu korekciju i time izbegne hiruršku intervenciju.

Klinički je dokazano da svakodnevne vežbe po Schrot metodi u trajanju od 30 minuta dnevno inhibiraju mehaničke sile, koje nastaju usled lošeg držanja i gravitacije. One bi inače vremenom dovele do daljeg povećanja krivine (takozvani ”začarani krug”), čak i nakon završenog rasta.

Schroth metoda daje pacijentima potrebno znanje i sredstva kojima mogu doživotno da drže pod kontrolom stanje svoje kičme. Ova metoda je dala odlične rezultate i kod dece u razvoju.

Operacija

Kod dece postoje dva primarna cilja zbog kojih se doktori odlučuju na hiruršku intervenciju.

Prvi cilj je da se zaustavi progresija krivljenja kičme, a drugi je da se umanji deformitet kičme.

Većina lekara operaciju preporučuje tek nakon što krivina na kičmi pređe 40 stepeni sa naznakama dalje progresije i pogoršanja deformiteta.

Operacije se u zavisnosti od specifičnosti svakog pojedinačnog slučaja mogu izvesti na dva načina:

• Anteriorni – Prednji (frontalni) pristup
• Posteriorni – Zadnji (stražnji) pristup

Postoje slučajevi u hirurškoj praksi da je neophodno ponavljanje operacije, čak i mnogo godina nakon prve intervencije. Ovo je čest slučaj ukoliko su pacijenti operisani zastarelim metodama pre ogromnih pomaka u hirurgiji na polju intervencija na kičmi.

Nekada je bilo uobičajeno pripajanje dugačkih segmenata kičmenih pršljenova, zbog čega su ostali delovi kičme na sebe preuzimali ogroman deo opterećenja prilikom različitih telesnih aktivnosti i određenih pokreta.

Oboljenje takozvanog susednog segmenta rezultira degenerativnim promenama koje nastaju vremenom u delovima iznad i ispod nekada ranije izvršene spinalne fuzije.

Oboljenje susednog segmenta je proces koji može dovesti do pojave artritisa diskova, sindroma fasetnih zglobova i ligamenata.

Operacija kod odraslih je preporučljiva kada je stepen zakrivljenosti kičme veći od 50 stepeni. Takođe i kada je pacijent pretrpeo oštećenje nerava ili kada oseća neugodne simptome u utrobi, na bešici i crevima.

Odrasli koji imaju degenerativnu skoliozu i spinalnu stenozu mogu iskusiti dekompresivnu metodu sa spinalnom fuzijom i obostrani hirurški pristup, spreda i otpozadi.

Puno je rizičnih faktora od kojih zavisi da li je moguće izvršiti operaciju degenerativne skolioze:

• Godine pacijenta.
• Da li je pacijent aktivni pušač.
• Kilaža pacijenta.
• Opšte zdravstveno stanje i eventualno prisustvo još neke bolesti ili oboljenja.

Ono što je gotovo sigurno to je da vreme za oporavak kod starijih pacijenata traje dosta duže.

Posteriorni operativni pristup

Ovaj operativni pristup je najčešće praktikovan vid u slučajevima adolescentske idiopatske skolioze.

On uključuje kičmenu fuziju i transplantaciju kostiju izvršenu sa zadnje strane tela odgovarajućim instrumentima.

Pacijent je postavljen tako da leži na stomaku, a tokom zahvata se pacijentu kičma učvršćuje krutim šipkama i vrši se spinalna fuzija pršljenova.

Spinalna fuzija uključuje dodavanje transplanovane kosti u zakrivljeno područje kičme, čime se stvara čvrsta veza između dva ili više kičmenih pršljenova.

Metalne šipke kojima se kičma pričvršćuje služe kao osigurač, tako da kičmeni stub ostane ispravljen dok kičmena fuzija ne ostvari svoj očekivani efekat.

Ova operacija kod dece traje oko 7 sati, dok kod odraslih i starijih pacijenata ona traje i nekoliko sati duže.

Sa napretkom tehnologije skratio se i period oporavka. Pacijenti sa idiopatskom skoliozom napuštaju bolnicu već nedelju do deset dana nakon operacije.

Deca se vraćaju u školu, a odrasli na posao već nakon dve do četiri nedelje od ovog komplikovanog hirurškog zahvata. Svim svojim ranijim aktivnostima se mogu vratiti nakon samo 6 meseci od operacije.

Anteriorni operativni pristup

Prilikom ovog operativnog pristupa pacijent se postavlja tako da leži na svom boku.

Hirurg pravi rez i prodire u telo sa bočne strane pacijenta, ispušta mu višak vazduha iz pluća i uklanja rebro kako bi mogao da mu dopre do kičme.

Anteriorni pristup ima nekoliko prednosti:

• Bolja korekcija deformiteta.
• Brži oporavak i rehabilitacija pacijenta.
• Bolja mobilnost kičme.
• Fuzija manjeg broja kičmenih segmenata.

Video-asistirana torakoskopska (VAT) operacija

Video-asistirana torakoskopska (VAT) intervencija omogućava unapređenu vizualizaciju kičme i predstavlja manje invazivan zahvat nego klasična operativna procedura.

Dekompresivna laminektomija

Ovim metodom uklanja se sam vrh kičmenog pršljena kako bi se napravilo više mesta za nerve.

Minimalno invazivna operacija (MIS)

Ovom metodom se fuzija kičmenih segmenata može obaviti sa mnogo manjim rezovima. Korišćenjem rendgenskih snimaka tokom operacije i propratnih kamera poboljšala se preciznost samog zahvata. Istovremeno se umanjila trauma kroz koju tkiva prolaze tokom i nakon intervencije.

Ono što je važno za bilo koji operativni pristup i metod je činjenica da se pre bilo koje operacije upoređuju mogući benefiti i rizici operativnog zahvata.

Mnogi pacijenti koji završe “na stolu” zbog skolioze osete istinske benefite operacije. Međutim, ne postoje jasne garancije da će zakrivljenje kičme nakon zahvata zaustaviti svoju dalju progresiju.

Prevencija i vežbe za skoliozu

Ne postoji recept kojim se skolioza može sprečiti. Ukoliko primetite kod deteta da se teško uspravlja ili da je često previše nagnuto na jednu stranu, posetite izabranog lekara kako bi on procenio u čemu je problem.

Postoje ipak određene vežbe za skoliozu koje vremenom mogu dati povoljne rezultate.

Vežba 1

• Sa nogom koja Vam deluje duža kada ležite, iskoračite na stepenik ispred vas.
• Drugom nogom se spuštajte ka podu dok se prvom savijate u kolenu.
• Koliko god možete podignite ruku, koja je na strani noge koju spuštate ka podu, i trudite se da to radite istovremeno kako spuštate nogu. Primer: Ukoliko spuštate desnu nogu, podignite istovremeno desnu ruku.
• Ovo ponovite 2 do 3 puta u seriji. Napravite od 5 do 10 serija, ali samo na ovoj strani.

Vežba 2

• Probajte da stanete u položaj skleka.
• Sada probajte da se podignete rukama tako da Vam torzo stoji na dužini ruke od poda, ali i tako da donji deo tela ne dodiruje pod.
• Iz ovog položaja, podignite kukove u visinu i unazad što je više moguće.
• Zadržite se u tom položaju 2 sekunde.
• Spustite se nazad u početni položaj lagano, ali vodite računa da ne osetite bol.
• Ponovite ovu vežbu 2 do tri puta, u 5 do 10 serija.

Vežba 3

• Iskoračite napred nogom za koju smatrate da je duža.
• Vodite računa da torzo držite uspravno sve vreme.
• Savijajte koleno noge kojom ste iskoračili, tako da prebacujete svoju telesnu težinu napred – nazad.
• Prilikom savijanja noge, ispružite ruku u vis sa suprotne strane.
• Ponovite ovo 2 do 3 puta, kroz 5 do 10 serija.

Zaključak

Skolioza je deformisano stanje bočnog krivljenja kičmenog stuba koje se najčešće javlja u ranom detinjstvu i periodu adolescencije.

Kriva kičma čest je problem modernog čoveka, bilo da se radi o urođenim genetskim predispozicijama zbog kojih se deformitet postepeno razvija, bilo zbog loših životnih navika, drugih zdravstvenih faktora ili nezaustavljivog procesa starenja.

Postoji više načina na koji se iskrivljena kičma može tretirati i lečiti. Operativni metod obično je poslednji korak u nizu kojim se progresija deformiteta pokušava neutralisati.

Za sve neoperativne i operativne metode najbolje je obratiti se stručnim licima i lekarima zbog čega je prava adresa naša i Vaša poliklinika Dr Galetić.

Vrhunski stručnjaci zaposleni na našoj poliklinici koristeći moderne pristupe i najsavremenije tehnologije izvršiće detaljne analize i procene Vašeg zdravstvenog stanja na osnovu kojih će preporučiti dalje lečenje i neophodne terapije.

Poklonite nam Vaše poverenje, a mi ćemo Vam povratiti zdravlje i život bez zdravstvenih tegoba.

Proverite zbog čega smo već više od 30 godina najbolji u svom poslu.